BREASTFEEDING: my story

Došao je red i na ovu prilično kompleksnu temu!

Ne pišem ovaj post da bih sudila drugim mamama, niti pametovala, već da podelim svoje iskustvo koje možda nekome pomogne. Ja nisam dojeno dete i ne zameram to svojoj majci, ali sam čim sam zatrudnela ODLUČILA da ĆU dojiti svoju bebu. U principu, to i jeste najbitnije. Da zacrtate sebi u glavi da nešto HOĆETE, MOŽETE i MORATE. Čim sam štreberski savladala psihofizičku pripremu za porođaj, počela sam da se spremam za ono što smatram najbitnijim, a to je svakako dojenje. Čitala sam sve što sam mogla da nađem- što na stranim sajtovima i forumima, što na domaćim. Pomogla je i knjiga "Šta da očekujete dok čekate bebu" kao i njen nastavak "Šta da očekujete u prvoj godini". Ali, ono što je bilo ključno i najbitnije je što sam na fejsbuku pronašla stranicu Moja podrška dojenju- Tereza Kiš Miljković. Pa da krenemo ispočetka...

Na slici iznad možete pronaći uglavnom svima dobro poznate činjenice. E pa zašto se onda veliki broj žena ipak odlučuje za adaptirano mleko!? Po mom mišljenju u školicama za trudnice se ne posvećuje dovoljno pažnje ovoj temi. Plus, mali broj trudnica i posećuje ta predavanja generalno. Kada su žene tj. mame prestale da budu zainteresovane za dojenje? Dok sam bila trudna posebno me je nerviralo pitanje "Planiraš li da dojiš?". Nije mi bilo jasno šta tu ima da se planira. Nešto što bi trebalo da je najprirodnija stvar, postalo je prilično komplikovana i radnja koja se sve češće izbegava. Nedovoljna upućenost u prednosti majčinog mleka je glavni krivac. Bilo bi, naravno, i pored toga onih žena koje ne bi htele da doje (poput onih koje svesno puše u trudnoći) ali mislim da bi situacija bila drastično drugačija. Ono najbitnije se preskače i u školici za trudnice- kako se ponašati i šta raditi kada naiđu problemi. A oni prvi će vas snaći već par dana nakon porođaja, dok ste još u bolnici.

Ja sam se porodila u Višegradskoj, prirodnim putem, bez epiziotomije, sa epiduralom. Ovo porodilište nije baby friendly pa bebe donose tri puta dnevno (dva puta po sat vremena i jednom na tri sata). Tara se rodila u ponedeljak, 16. maja u 19:15h (3400 g, 52 cm), a meni je mleko nadošlo tek u četvrtak. I pored toga trudila sam se da joj dam što više kolostruma, ali je to bila borba jer su nam bebe donosili sveže nahranjene, čak i musave od adaptiranog mleka. One bi tako prespavale sve vreme sa svojim mamama koje su imale nešto najzdravije na svetu da im daju- kolostrum. Kako nisam imala ranu, mogla sam da isprobam razne položaje za dojenje još u tim prvim danima. Najveći problem je bio kako razbuditi bebu kako bi uzela koliko toliko mog mleka. Taj treći dan morala sam da počnem sa ručnim izmlazanjem, jer su mi grudi bile prepunjene. To je išlo jako teško, posebno što su laktacijske sestre bile potpuno nezainteresovane da išta objasne (sem jedne jedine i hvala joj). Davale su nam savete poput "nemojte piti vode, jer ćete dobiti mastitis" ili "nema veze što beba spava, samo joj dajte da drži dojku u ustima". Ja sam srećom, znala šta treba, a šta ne treba da radim, ali neki saveti su zaista bili pogubni pa je dosta žena dobilo ragade već tih prvih dana. Mislila sam da će iskusne mame, koje već imaju decu dati savete, ali sve koje sam upoznala nisu dojile prvo dete.

Molila sam Boga da u petak budemo otpustene pošto je Tara imala žuticu, pa sam čekala rezultate. Srećom, tog dana otišle smo kući, jer da smo ostale još 24h mislim da bih dobila upalu dojki. Koliko god da sam ja otpuštala, činilo mi se da se grudi prepune u roku od 5 minuta. Nije mi bilo teško da se po ceo dan izmlazam ručno, iako tada pojma nisam imala i to je išlo jako teško i sporo. Čim smo došle kući, u roku od sat vremena došla je privatna patronažna sestra koja mi je dosta pomogla (državna dolazi tek sutradan, a nije bilo teorije da čekam ceo dan). Tada sam po prvi put, zaista dojila svoje dete. Srećom, moja beba nije imala problema da se snađe, pošto je izgleda ješna na svoje roditelje, hehe. Naravno ti prvi podoji su jako dugo trajali, dok nije počela jače da vuče. A bili su veoma česti kako bi žutica što pre prošla, pa sam je hranila na 2- 2,5h. 

Naravno, u ono malo slobodnog vremena koje sam imala između podoja, počela sam da čitam šta je sve dobro za povećanje količine mleka. Neke od saveta sam dobila i od patronažnih sestara. Tako sam ja pila vodu, bozu, kvas, bezalkoholno pivo, Hipp čaj, supice, a jela dosta testa, jaja, pirinča. U nekom trenutku sam shvatila da od svega toga, ja ne stignem da popijem ni 1l vode, koja je zapravo najbitnija. Onda sam odlučila da batalim većinu stvari i popijem kvas i tri čaja na dan, pored vode. Grčevi su sledeće što nas je snašlo, već u drugoj nedelji. Beba je samo jednog dana počela da vrišti i to je imalo svoje etape, ali je u principu svaki treći dan bila celodnevna vriska. Počeli smo sa Espumisanom, koji je olakšao situaciju, ali je ona opet imala periode kada nije bilo načina da je umirimo. Naravno, to se moralo odraziti na dojenje. Od jakih grčeva, ona je samo plakala i nije bilo šanse da sisa. Menjanje poza, termofori na stomačiću, masaže... ništa nije pomagalo. Tada sam po prvi put odlučila da probam pumpicu. Kupila sam Aventovu još u trudnoći, ali kako je ne preporučuju prvih 15ak dana, tek tad sam je probala. Čitala sam da će to loše uticati na dojenje, jer će se navići na flašicu, ali to je bio jedini način da ona jede. Ja sam se u proseku svaki drugi podoj ispumpavala, a ostali podoji su bili prilično zatevni (muž joj masira stomak, moja mama pevuši, a ja dojim). No, pumpica nas je spasla već tada. Koristila sam i veštačku bradavicu na jednoj dojci koja je bila uvučena, tako da je moja beba od starta bila naviknuta na sve moguće (uključujući i dude varalice) .

Tako je prošao taj prvi mesec koji mi sad deluje godinama daleko :)

Taman kada smo zakazali prvu kontrolu, desilo se nešto što zaista želim da zaboravim, a to je razdvajanje od bebe zbog revizije materice. 35 dana nakon porođaja rađena mi je kiretaža jer je deo posteljice ostao. Neću zalaziti u to zašto se to desilo i zbog čega na otpusnoj listi piše da je sve u redu, da se ne bih nervirala. Reći ću što i oni: "Dešava se" (što niti je razlog, niti opravdanje). Ja sam ostala u bolnici 4 dana i trebalo je održati mleko. Razdvajanje od bebe, nenormalna doza stresa i antibiotika uticala je na to da je meni količina mleka veeeoma opala. Ponovo mi je pumpica spasla život. I tamo sam je koristila na svakih 3- 3,5h čak i noću, kao da sam kod kuće. Nema ništa gore nego kad se izmlazate u prazno i još prosipate mleko, ali sam znala da moram da prebrodim situaciju. Beba je za to vreme pila Humanu, koja mi je prva pala na pamet kad je muž pitao šta da kupi, a posle sam čula da je odlična za takve situacije jer najviše podseća na majčino mleko (koliko je to uopšte moguće). Sat vremena pre nego što mi je rađena intervencija muž je vodio bebu na prvu kontrolu i kada je javio da je dobila 1200 g mojoj sreći nije bilo kraja. Otišla sam u ambulantu da primim totalnu anesteziju (po prvi put u životu) kao da sam krenula u prodavnicu po vodu. Tada sam tek shvatila da sam postala majka i koliko je nebitno sve sem Tare.

Čim sam došla kući uletela sam pod tuš i uzela da podojim bebu. Antibiotici koje su mi davali nisu smetali mleku. Pribojavala sam se kako će prihvatiti sisu nakon nekoliko dana flašice, ali je ona srećom nastavila kao da pauze nije ni bilo. Grčevi su već bili blaži nego ranije pa smo se polako zajedno vratile na pravi put. JEDINI SIGURAN NAČIN DA POVEĆATE KOLIČINU MLEKA SU ČESTI PODOJI. Iako sam naterala muža da prva dva, tri puta pripremi i Humanu, ona bi uzela jedan gutljaj i odbijala flašicu. Veće sreće za mene u tom trenutku nije bilo! Jedina dobra stvar jeste bila to što od silnog korišćenja pumpice meni veštačka bradavica više nije bila potrebna, pa smo i to izbacile i bukvalno počele ispočetka bez ikakvih pomagala. Usledio je skok u razvoju bebe, kada svaka mama misli kako nema dovoljno mleka, pa je bilo podoja kada bi ispraznila obe strane, a ja bih naravno bila u panici "Šta sad!?". Tada, a i u svim ranijim situacijama bi mi puno pomogla gospođa Tereza sa stranice koju sam spomenula u uvodnom delu. KOLIKO MLEKA BEBA POSISA, TOLIKO ĆE SE STVORITI. Ne može da se dogodi da majka nema dovoljno mleka (sem ako naravno nema problema sa prolaktinom). 

I to je upravo ono najbitnije što svaka trudnica i porodilja mora znati: MLEKA UVEK IMA DOVOLJNO I ONO NE MOŽE DA BUDE LOŠE (sem ako majka ne koristi psihoaktivne supstance ili je na hemoterapiji)! Nažalost, većina žena zbog tog straha odustane, uvede dohranu, a samim tim automatski smanji količinu mleka, jer čim beba manje posisa, manje se i proizvede. Ja sam se u tim prvim mesecima uvek nakon podoja ispumpavala kako bih povećala količinu mleka naredni put. To mleko bih ostavila u frižideru, pa bi ona popila kada ja moram da izađem iz kuće. Veliku sreću sam imala što je muž prva dva meseca bio sa mnom kod kuće, pa mi je pomagao u svemu. Nije od onih koji su nezainteresovani, niti od onih uplašenih, već je znao da uradi oko bebe apsolutno sve što i ja, sem da je doji, hehe. 

Sada, kada uspešno dojimo preko četiri meseca mislim da konačno mogu da odahnem i budem ponosna na to što smo sve prepreke savladale. I svaka majka koja doji treba da je ponosna na svoj uspeh! Jer iako dojenje treba da je nešto potpuno prirodno, naša psiha odigra veliku ulogu i zbog toga mnoge odustanu. Bilo je momenata kada su svi oko mene govorili da odustanem i pređem na veštačko mleko, čak i moja mama, ali nisam želela ni da pomišljam na to. Muž je odmah shvatio koliko je meni bilo bitno da uspem u ovome i bio je najveća podrška. Uvek mogu da iskrsnu problemi, ali nijedan nije nerešiv. Ja sam svaku svoju nedoumicu i pitanje slala Terezi, a ona mi je, kao i hiljadama majki, pomogla svojim savetima. Nisam sigurna da bih uspela u suprotnom! 

Drugi mesec beba je dobila ponovo 1200 g, a treći 1000 g. Sada, na ulasku u peti ima preko 7000 g.

I za kraj, tu su proizvodi bez kojih ne bih mogla da zamislim ovu "avanturu".

Već sam rekla da mi je Avent pumpica više puta olakšala život, pa su tu ona, staklena Avent flašica i posude za čuvanje mleka. Tu je i jedna od nekoliko Avent duda koje beba jako voli i nikada nam nisu ometale dojenje. Nega je jako bitna pa koristim Babylove kremu za bradavice i tufere. Bitno je redovno menjati tufere i nanositi kremu. Mene ne mrzi u sred noći da se isperem i namažem. Na početku sam koristila za ispiranje vodu sa sodom bikarbonom (dobro je u slučaju pojave sora kod bebe u ustima), a sada se ispiram samo vodom nakon svakog podoja. Kremica je odlična i što je jako bitno, ne mora da se ispira pre nego što beba ručka. Iako sam u početku pila Hipp čaj nerviralo me je što kod njega nakon potrošene kutije mora da se pravi pauza od dve nedelje pa sam prešla na Humana čaj koji pijem u kontunuitetu već par meseci i odličan je (lep ukus ne izostaje). On u sebi ima kim i komorač pa mislim da je bio zadužen i za ublažavanje grčića, dok ih je bilo. Na slici nije, jer sam zaboravila da slikam, ali Chicco sterilizator je nešto što mi takođe dosta olakšava život. Na stranu to što je neophodno imati ga zbog pumpice, sada ga najviše koristim za dude i ne znam šta bih bez njega.

Poenta ovog posta jeste da zamolim buduće mame da NE ODUSTANU! Sve smo pred istim izazovom i moramo se međusobno podržavati i što je najbitnije pružiti svojim bebama ono što je najzdravije- majčino mleko! Ne osuđujem nikoga ko je odustao iz ovog ili onog razloga (ovde ne mislim na razloge medicinske prirode, naravno) i znam da nije lako, samo je bitno ono što unapred odlučite. Svaka žena u 21. veku ima pravo da sama odluči šta želi da radi. Razumem da ima onih koje odustanu pred problemima, ja sam samo odlučila da ne budem jedna od njih. Pokušala sam da u ovom postu podelim sa vama sve infomracije do kojih sam došla i koje su mi pomogle da istrajem. Uvek se propusti mogu ispraviti na narednom detetu.

Uskoro očekujte post: dijeta & dojenje!

Pozdrav :)